У садашњост наше школе уткано је 50 година вредног и марљивог рада свих наставника, ученика и радника школе. Безброј снова је одсањано, много надања испуњено и успомена сачувано.
Далеке 1963. године на наш велики празник, Видовдан, Решењем Скупштине Општине Прокупље формирана је Трећа основна школа. Насеље према Нишу се веома брзо ширило тако да је постојала потреба за оснивањем још једне основне школе у граду. Школа је смештена у зграду ондашње Учитељско домаћичке школе која је ту радила од 1937. до 1961. Од 1961. до 1963. у овој згради је била смештена Медицинска школа а онда простор ове зграде уступљен је Трећој основној школи, која касније добија своје име које до данашњих дана носи “9. октобар” по датуму првог ослобођења града у Другом светском рату.
Први дирецтор школе Стојан Милић, врстан педагог и диван руководилац пун ентузијазма у време послератног социјализма успева да у школи формира сложан колектив који је био спој младости и искуства тако да је школа крупним корацима грабила ка врху. Борба мишљења и идеја је била јака али све у циљу постизања што бољих резултата. Радило се вредно и поштено. Овом приликом бих желела да поменем све раднике школе који су 9. септембра 1963. године започели школску годину, оно што ме посебно радује и што са поносом истичем је чињеница да су многи од њих данас са нама, ако нису овде присутни они су бар у мислима са нама. Један део колектива није међу живима, њима нека је вечна хвала.
Учитељи су били: Радмила Џипковић, Миленија Стојановић и Милунка Нешковић, Споменка Стаменковић, Стадија Јордановић и Миланка Милошевић, Лепосава Ђорђевић, Јулијана Ђорђевић и Загорка Брадић, Драгољуб Ђорђевић, Милица Пантовић и Круна Милановић. Њих дванаесторо образовало је тачно 500 ученика што значи да су одељења бројала преко 40 ученика.
Наставнички кадар: Бранислав Андрејић, Бранко Милошевић, Светлана Николић, Момчило Милошевић, Драган Борисављевић, Милијана Миладиновић, Благоје Манић, Петар Ђорђевић, Витомир Васиљевић, Милорад Лазић, Стевана Ковачевић, Бранислава Стевановић, Зоран Башић, Миодраг Норо, Крстомир Миловановић, Љубица Ковачевић, Радмила Копривица, Вера Јакшић, Пенка Стоичков, Јевта Златановић, Драгољуб Живковић, Бранкица Стефановић.
У издвојеном одељењу у Доњој Стражави радили су учитељи: Миливоје Митрић, Драгиша Ракоњац, Невенка Митрић и Стана Спасовић. У Бабином Потоку: Споменка Антић и Велиборка Банковић. Школа је те године имала 1311 ученика.
1973. године на место директора школе долази Петар Тодоровић који наставља стопама дотадашњег директора, труди се да одржи полет колектива и побољша услове рада што му полази за руком, велики је број признања, диплома и пехара за остварене резултате у бројним културним манифестацијама и такмичењима ученика. Колектив улаже велике напоре у адаптирање једног броја просторија чиме се повећава учионички простор, уводи се парно грејање, разглас у учионицама, отворена је зубна амбуланта, опремљена је ђачка кухиња и израђен пројекат за уређење школског дворишта и парка. 1976. организована је Радна акција у школи где су акцијаши били ученици школе а радило се на уређењу парка. Задужени наставници били су Драгиша Ракоњац и Миливоје Митрић.
1974. године, школи су припојене основне школе из Петровца и Житног Потока тако да школи “9. октобар” припада територија од Јастрепца до Радана. Тих година поведена је велика акција описмењавања одраслих где је колектив школе постигао велики успех. Школа је 1972. године добила Републичко признање “Златно слово” а пет година касније њен директор Петар Тодоровић добија такође Републичко признање “Златно слово” за постигнуте значајније резултате у акцији описмењавања одраслих. Признања су уручена на “Вуковом сабору” у Тршићу.
1980. године на чело колектива долази Драган Борисављевић који наставља да гради колектив за пример, успеси се нижу, ученици наше школе постижу завидне резултате на такмичењима и у културном животу. Посебну пажњу сви а посебно директор посвећују сређивању парка и за тај свој труд и рад 1988. Школа добија Републичку награду Покрета горана за најуређеније школско двориште. Ученици школе учествују на свим конкурсима и добијају признања за своје радове, спортисти освајају пехаре. Школа одржава везе са школама из бивших југословенских република. Еколошка секција покреће Еколошку изложбу. Двадесет година рада господин Борисављевић посветио је руковођењу школом, слободно могу рећи са најлепшим и највећим двориштем у граду, са највреднијим, најуспешнијим, и најхуманијим радницима и најбољим ученицима.
Од 2000. године школом руководе в.д. директори Милутин Ђорђевић, Слободан Вековић и Љубомир Вукићевић, који краћи период проводе на челу колектива а рад и елан наставника и ученика иде и даље узлазном линијом за понос свих.
2002. године на место директора долази Слободан Јосифовић и наставља стопама претходника. Започета је реформа образовања, у школи се организује велики број семинара за наставнике наше али и других школа, почињемо са реализацијом школског развојног плана, изграђена је учионица у природи и реконструисан кров на матичној школи. Ученици 8. разреда улазе у ТИМС истраживање које сваке четврте године и даље спроводимо. Наши ученици учествују на републичким и савезним такмичењима.
Другарство које смо градили на нашим наставничким екскурзијама, излетима и прославама остаће вечно, вредно помена и препричавања догодовштина и занимљивих анегдота. Чувамо од заборава све колеге, оне који нису међу живима и оне који су у пензији.
Морала сам да поменем све претходне директоре, моје колеге, јер сматрам да је сваки од њих оставио печат времена у коме је радио а и ми сви заједно са њима. Кад сам 2007. године дошла на чело овог дивног колектива, чији сам члан до тада била, моја велика жеља је била да очувам високи рејтинг школе и побољшам услове рада, да настава и учење буду квалитетни а резултати завидни, све о чему сам сањала најпре као ученик ове школе, касније као радник и учитељ а данас као директор. Сматрам да смо сви заједно много постигли. Традиција школе која је годинама присутна је да књигом награђујемо ученике за одличан успех и остварене резултате на такмичењима. Заменом дотрајале столарије и донацијом амбасаде Јапана решили смо велики проблем загревања школе а и естетског изгледа, следи реконструкција фасаде, изградња терена са вештачком травом, замена намештаја, опремање дигиталног кабинета и мултимедијалне учионице. За успех у раду на образовању и васпитању 2008. добитник сам Светосавске повеље коју додељује Топлички округ и сматрам да она припада свима нама. У складу са временом идемо напред. Ове школске године решили смо велики проблем и изградили тоалете у самој згради по свим стандардима уз помоћ Општине Прокупље и Државне лутрије Србије. Али остао је још један мој сан, не само мој, већ и сан свих нас у школи а посебно наших ученика, знам да погађате, сан нам је да изградимо фискултурну салу и да у 21. веку наши ученици вежбају и изводе часове физичког у условима какви доликују данашњим генерацијама. Са поносом истичем да смо једина школа у Топличком округу која је под покровитељством УНИЦЕФ-а уз финансијску подршку Телекома укључена у програм “Школа без насиља”.
Педесет генерација ученика одрасло је и сазревало у нашој школи, стицало знања а изнад свега учило школу живота како да постану добри и поштени људи, како да поштују најузвишеније вредности и врлине. А наши учитељи и наставници трудили су се да их науче како да уче, да им пренесу знања која ће постати добар темељ за њихово будуће образовање. Уверена сам да смо у томе успели, јер о томе сведоче бројна признања, награде, пехари и дипломе на које смо веома поносни. Важно је да је педесет генерација стасавало под будним оком врсних педагога где су се учили солидарности, поштењу и другарству. Школске клупе чувају тајне, њихова имена стидљиво записана са првим љубавним порукама.
Све им је опроштено, сви несташлуци, изостанци, бежања са часова, понека суза на крају четвртог и осмог разреда. Све то остаће забележено у њиховим и нашим сећањима.
Сваке године поносно испраћамо једну генерацију ученика и заједно са њима стрепимо пред њиховим првим испитом. Али и дочекујемо нову генерацију првака којима ћемо се несебично посветити пуних осам година. Неговаћемо их, и једног дана што је неминовно испратити у свет.
Посебну захвалност дугујем оним наставницима коју су умели да препознају талентоване ученике, пратили њихов рад, подстицали их да дођу до успеха и сви заједно се радовали када се са такмичења врате са дипломама и пехарима. Много је успешних људи изнедрила наша школа, поменућу само оне за које знам а извињавам се онима које нећу поменути из разлога јер немам довољно сазнања где су и шта раде, волела бих да нам се јаве и формирамо базу података о успешним ученицима наше школе.
Др Братислав Велимировић неурохирург у Чикагу и професор на Харварду
Др Александра Кораћ, рођена Нешић професор на ПМФ у Београду
Др Драган Николић професор Пољопривредног факултета у Земуну
Др Павле Миленковић професор Филозофског факултета у Новом Саду
Др Александар Чупић професор Саобраћајног факултета у Београду
Др Братислав Ћирковић професор Пољопривредног факултета у Косовској Митровици
Др Данијела Антонијевић запослена у Телекому Србија
Др Јелена Антонијевић професор на Електронском факултету у Нишу
Др Драгана Ратковић Институт за српски језик и књижевност
Мр Радица Бојичић Асистент на Економском факултету у Косовској Митровици
Модни креатор Марија Дробњак
Пијаниста Марија Тимотијевић
Глумица Љиљана Драгутиновић
Вероватно ће многи од њих са поносом истаћи да су темељ свог образовања градили у ОШ “9. октобар”. А моја је жеља и свих нас који данас радимо овде да буде још успешних и да се нашом школом ори весела граја још дуго дуго.
Љиљана Вековић
директор школе